POROĐAJ – MOJE ISKUSTVO

Nisam planirala ovaj tekst uopšte da pišem. Onda sam naišla na nekoliko blogova i priče žena o tome kakav je bio njihov porođaj. Počela sam da shvatam da mi neki detalji nisu više u bliskom sećanju i da ako ne budem zapisala, zaboraviću. A ne želim da zaboravim. A kako su one nesebično podelile svoja iskustva, mogu i ja. Zbog svih žena koje će tek proći kroz porođaj, a ne znaju šta ih čeka. A kao ja, želele su da znaju. Do najsitnijih detalja.

Moj porođaj je zaista bio odličan. Iz ove perspektive, tako zaista mogu da rodim petoro, kao što mi je babica i rekla posle nekoliko minuta. 🙂

UPOZORENJE – U OVOM TEKSTU ĆETE NAIĆI NA NEKE EKSPLICITNE DETALJE VEZANE ZA POROĐAJ, KOJI NISU BAŠ PRIJATNE STVARI ZA ČITANJE. PISAĆU I O ONIM “LOŠIM” STRANAMA POROĐAJA KOJE SE NE SPOMINJU TOLIKO ČESTO I AKO STE GADLJIVE, LAKO SE UPLAŠITE ILI ČITATE SA SUPRUGOM ILI DECOM, NEMOJTE REĆI DA VAS NISAM UPOZORILA.

Termin je bio 25.6.2016. godine. Od početka juna doktorka je govorila brzo će on, glava mu je skoro u kanalu. Svaka kontrola, a u devetom mesecu ih je bilo 5-6, za mene je bila gotova stvar, zadržaće me. Kesa sa stvarima za porodilište svaki put u kolima, muž i ja kao na iglama. Cela porodica, drugarice i drugovi čekaju da se javimo. Zamislite moju frustriranost kada me TEK 27.6. moja doktorka zadržava na patologiji trudnoće u bolnici KBC Dragiša Mišović. Delom me je zadržala zbog mesta, delom zbog premašenog termina. Dakle dva cela dana ja sam kao sumanuta šetala hodnikom. Mislim da sam prelazila po 10km dnevno idući tim hodnikom gore-dole, a on nema ni 50m. Tri ctg-a dnevno, i dosađivanje za sve pare. 28.6. oko 22.30, nakon što sam već svima javila da idem u krevet i da se NIKADA neću poroditi, osetila sam jak menstrualni bol. Kada je prošao ustala sam da bih otišla da piškim, a kako sam ustala osetila sam nešto mokro u gaćama. Kao da sam se upiškila, međutim nisam osetila da sam pustila mokraću. Brzo sam otišla u kupatilo i videla da je neka vodica izašla, gaće su bile skroz mokre. Pukao (napukao) mi je vodenjak. Cimerka iz sobe je pozvala sestru koja je došla da vidi o čemu se radi a ona me je odmah pozvala na ctg. Rekla mi je i da stavim mrežasti uložak kako ne bih ostavljala plodovu vodu svuda za sobom. Kad smo završili sa ctg-om, pokazala sam joj ulozak koji sam stavila. Plodova voda je bila zelena, oduzela sam se. Ctg je zabeležio neke male kontrakcije, ja nisam ništa posebno osetila. Neki blagi menstrualni bol. Zatim sledi brzinsko pakovanje, panično zvanje drugarice koja je babica, suzdržavanje da se rasplačem od straha. Za manje od 20 minuta sam bila na putu za salu. Nikome od porodice nisam javila osim mužu.

Čekam sa sestrom lift da me odvedu u salu i plačem. Ona me pita šta mi je, a ja ne mogu da se smirim. Ctg, priprema i taj čuveni klistir, a ja i dalje plačem. Sestra pokušava da me smiri, ali meni samo kroz glavu prolazi kako je plodova voda zelena i molim Boga da je beba dobro. Vide se neke blage kontrakcije, ja kao osećam nešto, ništa posebno. Sam klistir nije ništa strašan. Ne boli, malo je neprijatno. Težak deo je trpeti što duže. Posle klistira tuširanje, bila sam izdepilirana pa nije bilo potrebe za brijanjem. Kako je bio slobodan jedan krevet/sto u sali, odmah me smeštaju tamo. Nešto posle ponoći sam bila tamo, posle pregleda (samo jedan prst otvorena) stavljaju mi braunilu, kače ctg. Tada su me već doktorka i sestra smirile. Plodova voda jeste bila zelena, ali je bila bistra. Kada je plodova voda mutno zelena, to je znak za alarm. Beban je bio dobro, srčani tonovi su mu bili dobri sve vreme. I ja sam se smirila. A možda su mi dale i nešto za smirenje, nije isključeno. 🙂 Meni su kontrakcije već polako počinjale i odmah su mi dali stimulaciju. Oko 1 ujutru kreću bolovi na svakih 2-3 minuta. Ti početni bolovi nisu strašni. Ne znam tačno šta su mi dali kao stimulaciju (neka vrsta oksitocina), sećam se da su počeli sa 6(mg?), i te bolove sam bez problema ‘predisavala’. Pored mene je bila žena kojoj je već bila uključena epiduralna anestezija i nas dve smo pričale o svemu i svačemu. Kako se bol pojačavao, tako je razgovor bio sve tiši. U međuvremenu još jedan pregled, otvorena jedva dva prsta, još uvek ne može epidural, pojačavaju stimulaciju na 12. Uspela sam da ne kukam mnogo, i čekala sledeći pregled da kaže da li mžze epi. 3 sata, opet pregled, samo 2ipo prsta ali grlić kako kaže doktorka je dobar (šta god to značilo) može epi, stimulacija se povećava na 24! Brzo je došao anesteziolog, izdržavam još 3-4 kontrakcije dok se oni spremaju. Jedva… Dok je anesteziolog došao pojačana stimulacija je učinila svoje. Kontrakcije su bile na sve kraći razmak i sve jače, počela sam već da se osećam malaksalo od bolova, mučnina. Kunem se da sam od kad je anetezilog ušao dok nije počeo da deluje epi na trenutak gubila svest tokom kontrakcija. Nemoguće je da onoliko boli kada je potpuno prirodan porođaj. Indukcija je zaista zlo!

Sama aplikacija epidrualne anestezije je bezbolna. Jedini bol je bio ubod prilikom davanja lokalne anestezije. Ostalo je samo osećaj pritiska i neprijatno je jer je potrebno kolena što više saviti ka grudima. Stomak smeta, a pritom su u toku kontrakcije. I naravno bodu te u kičmu, ne možeš da budeš potpuno smiren. Ali onda je počeo da deluje epi… Pa ono ko izmisli zaslužuje sve na ovom svetu! Bukvalno je bilo ovako – osećam kontrakciju, ona prolazi, osećam hladno dok ubrizgavaju šta već ubrizgavaju, sledeća kontrakcija skoro da ne boli, i onda ništa! Naravno, ne potpuno ništa, osećala sam kada je kontrakcija, gledam ctg, kontrakcije su išle preko 80 i 90 a ja sam samo osećala blagi pritisak u leđima.

Sledeći pregled je u 5, otvorena sam 5 prstiju. U međuvremenu sam dremala i gledala šta se dešava. Žena pored se porodila. Plakala je, povratila, malo se i drala. Bebu su pored mene preneli i ja sam je videla. Bila je tako mala, sva crvena i sluzava. Trudila sam se da sve ispratim kako bih znala šta me čeka. Nisam mogla da gledam jer je bila navučena zavesa, ali sam slušala. Važno je znati da beba nije odmah zaplakala, tek posle oko minut. To je sasvim normalno. Ženu ušivaju, pričaju, šale se. Dve doktorke su dežurne, i dve sestre u toj sali. Ima ih još nekoliko u salama okolo. Dolazi druga žena, drugo joj je dete. I ona dobija epi, a pre toga plače kao kiša, jauče… Kada su njoj dali epi mene pitaju kako sam i pošto sam tada već počela da osećam malo bolove (i dalje ništa u odnosu na pre epija), daju mi još jednu  dozu epija. Kaže doktorka, bolje da ti damo, da te ne boli ušivanje. Ko zna kako će biti u drugoj smeni, da li će moći da mi daju. To je bilo oko 6 ujutru. Nakon što se druga žena porodila, i ja opet ispratila ceo porođaj, odmaram. Zaspala sam na jedno 20 minuta sigurno. U nekom trenutku su mi kateterom ispraznili bešiku. Oko 7 sam počela da osećam neki pritisak kao blagi nagon za kakenje. Mislila da mali udara glavom dole pa tako osećam kontrakcije jer mi je rekla doktorka na prethodnom pregledu da mu je glava skroz nisko i biće za koji sat. Ja sam računala neće pre 10, smoriću se garant.

U pola 8 dolazi moja doktorka koja je radila prepodne, pregleda me i kaže: “Marta, hajde da te porađamo.” Bila sam potpuno otvorena. Malo je reći da sam bila u šoku. U narednih 10 minuta skuplja se gomila ljudi. Moja doktorka, jedna od doktorki iz noćne, babice iz noćne, babice što su došle na posao, 4-5 stažista, moja drugarica babica. Bilo je preko 10 ljudi u sali. Ja u neverici, nisam očekivala tako rano. Bila sam ubeđena da neće još koji sat. Nameštaju me, pričaju mi šta treba da radim i onda kreće guranje. Moram da guram iz stomaka, ne iz glave. Kao kada kakim. Iz sve snage, da dam sve od sebe. Ja se trudim, to traje 10 minuta sve ukupno. U jednom trenutku babica uzima makaze i secne. Čujem makaze, ne osećam ništa. Guranje nije bolelo. Ne znam da li je to zbog epija, ali taj deo je samo neprijatan. Posle minut glava izlazi na pola, moja doktorka mi naleže na stomak, evo cela glava, još jednom evo i mog Alekse. Secnuli su me kako kažu normalno za prvorotku, ali ja mislim da je malo više. Nije ni čudo kada je velika beba. Babica ga drži, hoće da mi ga daju a ja pitam: “Da li dobro?”. Stavili su mi ga na stomak na minut, nisam ga ni videla lepo. Samo sam htela da ga pregledaju da budem sigurna da je dobro. Uzimaju ga da ga srede a doktorka kaže ono što svaka majka obožava da čuje par minuta nakon porođaja. “Isti je otac!”. Nakon brisanja, pregleda, merenja,daju mi ga, i tada ga lepo vidim. Najčudniji i najlepši osećaj na svetu. Vidiš svoje dete, nestvarno ti je da se poslednjih nekoliko sati uopšte desilo.

Rodio se u 7:50. 4240gr i 56cm. Ocena 9/10.

Dok su njega pregledali, meni je babica pritisla stomak i puf, ja sam rodila posteljicu. Tek tako. Ništa nisam osetila. Bebu odnose, a mene ušivaju. Opet živeo epi, ništa osetila nisam. Ušivala me je doktorka koja stažira tu, odličan posao je obavila. Ožiljak skoro da ne znam gde je. Najsmešniji deo je bio kada mi je prišla jedna stažistkinja i rekla ko je. Išle smo u srednju zajedno, bila je drugo odeljenje. Na kraj pameti mi nije bilo da ću videti baš nju tu, trebalo mi je par minuta da ukapiram ko je. I sa njom sam se malo ispričala, i onda je došlo vreme da me sklone sa stola. Prebacili su me u hodnik gde sam morala da čekam da prođe 2 sata od porođaja kako bi me prebacili u sobu. Telefon sam dobila pa sam počela polako da zovem i šaljem poruke. Pokušala sam i da zaspim, ali nisam mogla. Pažnju mi je odvlačila žena koja je vikala i molila da joj daju epi ili je vode na carski. Setila sam se bolova pre epija i mislila u sebi jadna žena. Lako je meni, sve je gotovo. Možda bi joj lakše bilo da je ćutala, čuvala snagu. Pre nego što je došlo vreme da me odvedu u sobu, skinuli su mi epidrualni katetar, i polako odvezli… Nisam smela da ustanem sama, tako da sam čekala sestru. U međuvremenu eto mi ga muž i mama, oko 12. Donose i Aleksu i mi se svi izljubimo, izgrlimo. Oni odlaze, ja ustajem uz pomoć sestre. Tuširanje, i odmah sam bolje. Ceo taj prvi dan je kao u magli. Znam da sam oko 15h dobila injekciju diklofena jer epi je odavno prestao da deluje, a rana je dosta bolela. Ali o tome neki drugi put.

Konačan zaključak je da boli. Ali onog trenutka kada se dobije epi, ili kod žena koje se bez epija porođaju, kada se beba rodi, bol prestaje. Ali ono što je činjenica je da nakon što žena postane majka, ceo svet joj se menja. I to je ono što je bitno. Porođaj dođe i prođe. A ostaje to malo stvorenje kome ste sve. Koje vas bezuslovno voli i potpuno zavisi od vas. Kome ste ceo svet. I koje je ceo vaš svet!

 

 

 

 

 

Leave a Reply